Prezime u Braku: Lični Izbor između Tradicije i Identiteta

Odluka o prezimenu prilikom stupanja u brak daleko je više od puke formalnosti. To je čin koji dotiče samu suštinu našeg identiteta, povezanosti sa porodicom i pozicije u društvu. U pozadini naizgled jednostavnog pitanja - zadržati, dodati ili promeniti - krije se lavirint ličnih emocija, društvenih očekivanja, porodičnih pritisaka i unutrašnjih borbi. Ovaj tekst nastoji da osvetli tu složenost, nudeći uvid u širok spektar iskustava i razmišljanja, bez presude, ali sa razumevanjem za svaku perspektivu.

Pritisak tradicije i aplauz (ili zviždanje) svatova

Mnoge žene opisuju neopisiv osećaj nelagodnosti kada ceremonija venčanja postane arena tuđih očekivanja. Spontani aplauz kada mlada izjavi da uzima muževljevo prezime često se tumači kao merilo "ljubavi, odanosti i predanosti". Suprotno, zviždanje ili negodovanje u trenutku kada mlada kaže da će zadržati svoje ili dodati muževljevo, otkriva duboku netoleranciju prema bilo kakvom odstupaju od ustaljenog običaja. Kako jedna sagovornica primećuje, takvo ponašanje gostiju "odmah otkriva kakvi su ti svatovi". Reakcija na ovakve situacije varira od želje da se ceremonija prekine do tihe odluke da se ignorisu, ali sve one imaju zajednički imenitelj: osećaj da je nečiji najintimniji izbor postao predmet javne prosudbe.

"Moj identitet, moj izbor": Emotivni i praktični razlozi za zadržavanje

Za mnoge žene, prezime je neodvojivi deo ličnosti. "Prezime je deo ženinog identiteta, isto kao i identiteta muškarca", ističe se u diskusiji. Promena tog identiteta može delovati kao gubitak korena, sećanja i dela sopstva. Posebno je to izraženo kod žena koje su pod tim prezimenom izgradile karijeru, stekle obrazovanje ili jednostavno osećaju duboku emotivnu vezanost za porodičnu istoriju koju ono nosi. Argument da je "prezime deo identiteta" često se suočava sa kontra-argumentom da se i muškarac menja ulaskom u brak, ali kako jedna učesnica kaže: "Kod tebe [muškarca] se ne menja ništa. Jedine promene u celoj priči se očekuju i traže od žene."

Praktični razlozi takođe igraju ulogu. Žene koje su javne ličnosti ili su u svojoj profesionalnoj sredini poznate pod devojačkim prezimenom, često ga zadržavaju iz razloga brendinga i prepoznatljivosti. Komplikovana birokratija koja prati promenu prezimena na svim dokumentima (diplome, sertifikati, bankovni računi, vlasnički listovi) takođe može biti značajan faktor koji navodi na razmišljanje: "Zašto se upuštati u ovaj administrativni haos?"

Porodica, jedinstvo i želja za pripadnošću

Sa druge strane, za mnoge ljude, zajedničko prezime je simbol porodičnog jedinstva. Osećaj da se "gdin i gđa" zovu isto, da će se i deca prezivati na isti način, stvara jak osećaj pripadnosti i zajedništva. Kao što neko primećuje, "prezime je jedan od atributa porodice kao ćelije društva". Za neke žene, uzimanje muževljevog prezimena je prirodan i rado dočekan korak, izraz ljubavi i želje da se započne novo poglavlje pod zajedničkim znakom. Nema tu osećaja prinude, već iskrene želje da se tradicija poštuje jer ona pojedincu odgovara i ima smisla.

Međutim, i ovde se javlja pitanje: zašto je jedinstvo uvek po cenu ženine promene? Zašto se retko razmatra opcija da muškarac uzme ženino prezime ili da par izabere potpuno novo? Ova neravnoteža ukazuje na dublji, istorijski namećeni obrazac.

Pogrešno tumačenje i "dvostruki aršini"

Jedna od najčešćih zabluda je povezivanje izbora prezimena sa intenzitetom ljubavi ili poštovanja. Žena koja zadrži svoje prezime često se suočava sa implicitnom ili eksplicitnom optužbom da ne voli dovoljno svog muža, da ne poštuje njegovu porodicu ili da je "sebična". Obrnuto, žena koja ga promeni može čuti da "izdaje" svoju porodicu porekla, posebno ako je jedinica i "prezime se gasi". Kako jedna sagovornica ironično primećuje: "I to pljeskanje, ali i negodovanje... odmah znaš kakvi su ti svatovi."

Ovakva dvosmerna osuda stavlja žene u nemoguć položaj. Bilo koji izbor može biti tumačen kao pogrešan od strane nekog segmenta okoline. Ovo otkriva suštinski problem: društvenu opsesiju tuđim ličnim odlukama, koje ne ugrožavaju nikoga osim osobe koja ih donosi. Kako je rečeno u jednoj od replika: "Zar ovako nešto uopšte treba nekome objašnjavati? Pa daj, onda da se pravdam što pojedem 5 jaja za doručak, a ne jedno."

Odnos u paru: Dogovor, pritisak ili ultimatum?

Srž zdrave odluke leži u međusobnom poštovanju i dogovoru unutar para. U idealnom scenariju, o temi se razgovara otvoreno, bez pritisaka, uzimajući u obzir osećanja i želje oba partnera. Nažalost, realnost često pokazuje drugačiju sliku. Postoje priče o muškarcima koji "ne dozvoljavaju" da žena zadrži svoje prezime, koji to vide kao ultimatum za brak, ili pak koji kroz "šalu" vrše suptilan pritisak ("izdajica").

Sa druge strane, i žene mogu biti nefleksibilne, odbijajući bilo kakav dijalog o partnerovim osećanjima. Ključ je, kako mnogi ističu, u kompromisu koji ne povređuje ničiju autonomiju. Da li je to zadržavanje svako svog prezimena, uzimanje zajedničkog (bilo čijeg), ili dodavanje - bitno je da odluka proizilazi iz slobodne volje, a ne straha, prinude ili slepog pokoravanja.

Deca: Najveća nedoumica

Pitanje prezimena dece dodatno komplikuje stvar. Tradicija nalaže da deca nose očevo prezime. Međutim, sve je češća praksa da deca dobijaju oba prezimena. Ovo otvara pitanja praktičnosti (dugačka prezimena u generacijama koja se udaju), ali i principa. Zašto bi dete nosilo samo očevo prezime, kao da majka nije podjednako doprinela njegovom postanku? Istraživanja pokazuju da deca sa dva prezimena ne moraju imati problema, ali sve zavisi od okoline i vaspitanja. Kako jedna majka ističe: "Vala našoj neće smetati jer će biti vaspitavani tako da je ok 'strčati' i biti svoj."

Zaključak: Tvoja odluka, tvoja sloboda

Rasprava o prezimenu u braku je, u suštini, ogledalo šire društvene borbe između tradicije i individualnosti, kolektiva i pojedinca, očekivanja i autentičnosti. Nema univerzalno tačnog odgovora. Najvažnija poruka koja proizilazi iz bezbroj iskustava je ova: pravo na izbor je svetinja.

Bilo da se odlučite da zadržite svoje prezime iz ljubavi prema sebi i svojoj istoriji, da uzmete partnerovo iz želje za jedinstvom, ili da kombinujete oba u znak pripadnosti obema porodicama - vaša odluka treba da bude vaša. Treba da proizilazi iz unutrašnjeg uverenja, a ne iz straha od osude komsinice, tetke, svatova ili čak i partnera koji ne poštuje vaš autonomiju.

Kao što jedan citat Branislava Nušića, priložen u diskusiji, ironično podseća: ljudi često više vole da vode tuđe živote nego da poprave svoje. Stoga, ne dozvolite da vam tuđe mišljenje, ma koliko glasno bilo, kroji lični identitet. U braku, kao i u životu, istinska zajednica počinje na poštovanju slobode drugog. A ta sloboda ukazuje i na to da se sa sebe se vrati i od sebe krene uvijek - čuvajući ono što čini nas nama, dok istovremeno gradimo nešto novo sa osobom koju volimo.